Pi­še: dr Vu­kić Ilin­čić


Fa­ši­stič­ke ze­mlje su na­pa­le Ju­go­sla­vi­ju bez ob­ja­ve ra­ta. Pr­vog da­na su­ro­vo je bom­bar­do­van Be­o­grad. Ne­pri­ja­telj­ske sna­ge na­stu­pa­le su sa pro­sto­ra Austri­je, Ita­li­je, Ma­đar­ske, Ru­mu­ni­je i Bu­gar­ske. Glav­ni udar bio je iz re­jo­na Kla­gen­fur­ta, Gra­ca i Nađ Ka­nji­že.
Ot­por ju­go­slo­ven­ske voj­ske bio je slab, što je iz­ne­na­di­lo i sa­mog Hi­tle­ra jer je oče­ki­vao da­le­ko ja­ču od­bra­nu u Ma­ke­do­ni­ji – na prav­cu even­tu­al­nog od­stu­pa­nja pre­ma So­lu­nu, po ugle­du na srp­sku voj­sku u Pr­vom svjet­skom ra­tu. Slab ot­por voj­ske je bio ne sa­mo u na­o­ru­ža­nju, već, što je mno­go te­že, i u od­su­stvu na­ci­o­nal­ne ko­he­zi­je i raz­je­di­nje­no­sti. Slič­no ras­pa­du kra­ljev­ske voj­ske u Dru­gom svjet­skom ra­tu, po sko­ro isto­vjet­nim ša­vo­vi­ma se ras­pa­la i Ju­go­slo­ven­ska na­rod­na ar­mi­ja (JNA), de­ve­de­se­tih go­di­na već pro­šlog 20. vi­je­ka (primj. V.I.).
U April­skom ra­tu 1941. go­di­ne ta­ko­đe je bi­lo broj­nih pri­mje­ra ka­pi­tu­lant­skog dr­ža­nja ko­mand­nog ka­dra i otvo­re­ne iz­da­je, ši­re­nja pro­ti­vrat­ne pro­pa­gan­de od stra­ne po­je­di­na­ca hr­vat­ske na­rod­no­sti i po­je­di­nih na­ci­o­nal­nih ma­nji­na. Vr­hov­na ko­man­da ni­je kon­tro­li­sa­la si­tu­a­ci­ju.
U ta­kvom op­štem ha­o­su, vla­da se po­vla­či­la pre­ma Sa­ra­je­vu. Ne­ki mi­ni­stri, me­đu ko­ji­ma Slo­bo­dan Jo­va­no­vić, Bo­go­ljub Ilić, Mar­ko Da­ko­vić, op­tu­ži­li su Hr­va­te za ve­le­i­zda­ju. Vla­du u bjek­stvu su na­pu­šti­li Vlat­ko Ma­ček i Dža­fer Ku­le­no­vić, a ne­što ka­sni­je i mi­ni­stri Ba­ri­ša Smo­ljan i Jo­sip Tor­bar.
Spo­ra­zum o pri­mir­ju, ko­ji je u su­šti­ni pred­sta­vljao akt o ka­pi­tu­la­ci­ji, pot­pi­san je 17. apri­la 1941. go­di­ne u zgra­di če­ho­slo­vač­kog po­slan­stva u Be­o­gra­du, od stra­ne ge­ne­ral-pu­kov­ni­ka Fon Vaj­ksa, s nje­mač­ke stra­ne, i s ju­go­slo­ven­ske Alek­san­dra Cin­car Mar­ko­vi­ća i ge­ne­ra­la Ra­di­vo­ja Jan­ko­vi­ća. Ta­ko se Ju­go­slo­ven­ska voj­ska ras­pa­la za 11 da­na ra­ta, a ze­mlja pa­la u rop­stvo.
U aprilskom ra­tu naj­vi­še su se svo­jim ju­na­štvom is­ta­kli po­je­di­ni ofi­ci­ri, pre­te­žno Sr­bi. Je­dan od ta­kvih bio je i po­ruč­nik Bo­ži­dar Žu­gić, ko­ji ni­je htio da pre­da ne­pri­ja­te­lju svo­ju je­di­ni­cu i za­jed­no sa hra­brim voj­ni­ci­ma po­gi­nuo za vri­je­me pre­go­vo­ra nje­go­vog nad­re­đe­nog star­je­ši­ne i ma­đar­skog ofi­ci­ra o pre­da­ji: ubio je obo­ji­cu, a on­da su ga po­ko­si­li ne­pri­ja­telj­ski kur­šu­mi.Svje­sno je po­gi­nuo za čast ofi­cir­sku i čast otadž­bi­ne.
Kao in­že­nje­rij­ski po­ruč­nik 10. po­sad­nog pu­ka Voj­ske Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je, u vri­je­me iz­bi­ja­nja Dru­gog svjet­skog ra­ta, Žu­gić se na­la­zio na ma­đar­skoj gra­ni­ci. Po­vla­če­ći se pred mno­go nad­moć­ni­jim ne­pri­ja­te­ljem, u unu­tra­šnjost pre­ma No­vom Sa­du, Bo­ži­da­rov puk je bio op­ko­ljen, a mar­šru­ta pri po­vla­če­nju pre­sje­če­na od stra­ne ne­pri­ja­te­lja.
Bo­ži­dar Žu­gić ro­đen je u Ba­ra­ma Žu­gi­ća na Je­zer­skoj vi­so­rav­ni pod­no Dur­mi­to­ra, 14.mar­ta 1916. go­di­ne (u mno­gim do­ku­men­ti­ma 1915. go­di­ne - primj.V.I.). Osnov­nu ško­lu za­vr­šio je u Pri­je­po­lju, a za­tim u Plje­vlji­ma 1931. go­di­ne Gim­na­zi­ju. Voj­nu aka­de­mi­ju je stu­di­rao u pe­ri­o­du od 1931. do 1935. go­di­ne. Kao in­že­nje­rij­ski po­ruč­nik 10. po­sad­nog pu­ka Voj­ske Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je u vri­je­me iz­bi­ja­nja Dru­gog svjet­skog ra­ta, ču­va­ju­ći ofi­cir­sku čast i ljud­sko do­sto­jan­stvo, ju­nač­ki je po­lo­žio svoj ži­vot 13. apri­la 1941. go­di­ne u se­lu Glo­ža­ne kod Bač­kog Pe­trov­ca.
Žu­gi­ćev puk se sa ma­đa­r­ske gra­ni­ce po na­red­bi Vr­hov­ne ko­man­de po­vla­čio pre­ma No­vom Sa­du. Ko­lo­na je op­ko­lje­na od stra­ne ma­đar­skih fa­ši­sta kod Bač­kog Pe­trov­ca.
Pri­li­kom pre­da­je 10. po­sad­nog pu­ka od stra­ne pu­kov­ni­ka Bo­ži­da­ra Ri­sti­ća, po­ruč­nik Žu­gić je sa 16 sa­bo­ra­ca iz je­di­ni­ce is­tu­pio is­pred po­stro­je­nog pu­ka za pre­da­ju i upi­tao pu­kov­ni­ka Ri­sti­ća: „Zar se ova­ko bra­ni otadž­bi­na?”(Na­sta­vi­će se)